Odlucila sam da pobedim...

Тренутно сам између хемотерапија, за седам дана треба да примим следећу. Пошто сам последњу примила пре три недеље, опоравила сам се скоро потпуно и одлично се осећам. Такође сам променила и доктора и здравствену установу и осећам се много сигурније и задовољније, па сам  одлучила да ту своју растерећеност и прославим. После три месеца кулирања, уживања у миру, шетњама по природи (које и даље упражњавам), решила сам да још више унапредим свој друштвени живот тако што ћу да се скоцкам, нашминкам и изађем у град, али овог пута на места каква мени одговарају и само са одабраним, мени пријатним друштвом. Осећам да се полако враћам старом начину живота, али на квалитетнији и конфорнији начин. Наравно да сада не пијем алкохол, не пушим, чак и људи са којима изађем не пуше у мом друштву. Имам задивљујући круг људи, не неки претеран број, већ таман како треба. Имам и неке нове људе у свом животу, док има и оних који ми се више уопште не јављају и који су били ту док је све било ружичасто,  док смо могли да излазимо, да се проводимо и пијанчимо. Сада, вероватно постоји ризик да ћу таквим људима пренети рак и укварити леп и удобан живот неком ружном причом, па не налазе за сходно ни да ми се јаве. Али, срећа, па је таквих заиста мало, а ако ничему другом, бар је ово моје време страдања допринело да схватим ко су они који треба да су ту. 

Има и оних који се превише намећу. пречесто зову, преносе превише информација из спољног света, мени непотребног, па ми емитују негативну енергију, те сам на неко време морала и таквих да се отарасим. 

Трудим се да од сад, пре свега поштујем себе и  своје потребе, а оним људима којима је до мене стало ће то и испоштовати. 

Знам да ме после овог времена страдања чекају бољи и лепши дани, тако да нећу да се жалим што је школа морала да буде тако тешка. Добро да је дошла у каквом год да је облику. Не жалим се. Морало је нешто да ме научи памети да коначно почнем да ценим свој живот и да почнем да волим себе. Хвала ти Боже, што си ме ухватио за рамена и протресао довољно сурово да се дозовем памети и довољно благо што ћеш ми омогућити да се наоружам стрпљењем, позитивном енергијом, љубављу према свом бићу, да прихватим љубав и поштовање  заиста битних људи и да кренем у борбу са опаком, али победивом сподобом која ми  се неприметно увукла у биће и која ће ускоро нити поражена. 

Пре неколико дана сам имала напоран дан, а опет и некако занимљив и леп. Била сам у једном манастиру. Озбиљан манастир, озбиљни калуђери, веома озбиљан свештеник. Литургија је дуго трајала, иако нисмо стигли на време. И молитва за здравље је дуго, дуго трајала. Било је доста људи у цркви и сви су држали у руци свећу како би им свештеник очитао молитву за здравље. Људи су морали да сести у круг и рећи своје име свештенику како би их  споненуо у молитви. Ја нисам хтела да седнем, јер ми је било непријатно да поред онолико старијих људи који стоје, ја седим. На крају се испоставило да су сви који желе да им се чита та молитва, морали да седну у круг, па ми је на крају свештеник уступио столицу. Испоставило се да је упућен у мој случај, јер га је свештеник из наше парохије већ обавестио о мени. 

Иначе, критеријуми за уписивање на његово папирче су били јако строги. Морало се постити читав пост, за који ја искрено немам појма који је, али због мог новог начина исхране, ја ипак постим и такође ко живи у браку,а није венчан у цркви, исто нема права на молитву за здравље.

Дуго је трајало, веома дуго, али ипак се завршило и ја сам се осетила некако лагано, пријатно, растерећено... 

Читава та прича око поста, поштовања божијих заповести, о љубави према ближњима, посети цркава...иако делује да нема смисла, изгледа да итекако има.

Не постоји џаба веровање да ћемо уколико поштујемо све постове (на воду!) по црквеном календару бити поштеђени од болести и свих зала, баш зато што на тај начин прочишћавамо свој организам и не дозвољавамо да уносимо отрове којима смо свакодневно изложени и који нам постепено уништавају здравље, доводе до тога да се гојимо, да преверемено старимо... Некада су наше баке и деке свакодневно ишли по планинама, чували овце, хранили се воћем и поврћем које су сами произвели, без прскања, млели пшеницу у воденицама и месили проју и хлеб од целог зрна, користили само 100 посто здрава, тј. органска јаја, млеко, сир, а месо, бели хлеб и слаткише су могли да пробају само празницима. Није било хемикалија нити било каквих отрова ни у смислу купки, шампона, дезодоранса, што такође у данашње време представља још једну опасност од  болести. 

Дакле, треба се дивити људима који поштују Божије законе, који посте, иду у цркве, који су посвећени миру, тишини и који у том миру  налазе склад душе. Не треба их називати никаквим фанатицима. Када би смо се сви ми с времена на време окренули таквом начину живота, неко из верских, а неко из здравствених разлога, на свету би било мање зла, љубоморе, зависти, оговарања, болести... 

Хајде да размислимо само мало. Шта нам разни нутрицинисти, тренери, доктори, психолози препоручују да бисмо били здрави? Редовна  физичка активност, здрава исхрана базирана пре свега на воћу и поврћу, што мање стреса, дружење, позитивна енергија, осмех... па све то нам и вера налаже у смислу поста, а ако постимо мање смо агресивни, нервозни, болесни, (јер животиња у моменту клања доживљава стрес и адреналин који се том приликом ствара услед страха и остаје у месу, па су људи који једу месо агресивнији, нервознији, болеснији...). Такође, чим смо мање агресивни и бесни, постајемо пријатнији, љубазнији, добронамернији према другим бићима, па самим тим доживљавамо и мање стреса. Пошто се већина манастира налазе негде у природи, поред реке, у шуми, сама шетња и удисање чистог ваздуха може се тумачити као нека врста опуштајуће физичке активности, тако да смо тиме задовољили већину аспекта здравог и испуњеног живота. 

Пробудила сам се јутрос нешто раније, око 5 и нешто, али сам покушала да одспавам још малчице. Додуше није ми ишло, само сам се окретала с једне на другу старну бока. 

Овог јутра ићи ћу са мајком и бабом у један манастир где ће ми читати молитву за здравље. Ја нисам баш неки љубитељ цркава и иде ми на живце што су сад одједном сви постали верници, али то тако иде. С друге стране, прија ми мир цркве или манастира и то што су углавном смештени негде у природи, даље од насељених места и што нема гужве нити превише народа. Гужва и врева ми сметају. Одувек ми је то и сметало. Нисам никад налазила задовољство  у огромној гужви, у препуним кафићима, у пуном граду људи. То ми је одувек набијало нервозу и негативну енергију. Али, да бих се прилагодила друштву које је већином било одушевљено гомилом око себе, морала сам и ја да глумим да ми се сав тај вашар допада. 

Тотални несклад између мог правог ја, својих правих жеља и потреба и мог сталног прилагођавања другима и жеље да им удовољим како бих била прихваћена.  Грчевито сам желела да будем прихваћена, константно сам осећала тескобу, страх, осећала сам се неподесно, неприхваћено у друштву, осећала да ме људи мрзе, да мисле да сам глупа, неодговорна, да не радим свој посао како треба, без обзира што сам се максимално трудила, мучила и давала све од себе. Дакле, тотални осећај несамопоуздања који је избијао из сваке моје ћелије, из сваке поре.

Зато је можда и добро што сада посећујем мирнија места као што је мир манастирских зидина, које су окружене шумама настањеним веверицама, цвркутом птица. Опушта ме шутање јесењег лишћа. Тек у таквом окружењу могу да се опустим и удахнем пуним плућима.

“Ако победа не дође сада, доћи ће следећи, а ако не дође ни следећи, доћи ће касније. Није најгоре пасти, већ је најгоре не устати. Поражен је само онај ко одустане. Сви други су победници.”   – Пауло Коељо

Ја сам победник! Борим се и борићу се свим силама да из овог проблема изађем непоражена, неоштећена, као боља особа, да извучем поуке, да схватим да сам до сад грешила, баш зато, јер сам грешила према себи. Дата ми је животна лекција која је морала да се појави и научи ме памети да живот не узимам здраво за готово, да се не стресирам за сваку глупост, да небитне људе не примећујем, а још мање да се око њих нервирам. И са новим сазнањем сам кренула у спровођење тих идеја  одмах и сад!

Чврсто верујем да ће све бити у реду и радујем се што ћу захваљујући овој лекцији постати много боља особа и што ћу живети на много квалитетнији и удобнији начин почевши од овог тренутка.

Један од начина да се изборим са проблемима је шетња по природи и медитација. Кад год ми временски услови дозвољавају, одем у шетњу која ме максимално опушта. Придружују ми се другарице, дечко, а често и мама која од кад иде у  шетње са мном више нема болове у леђима као раније :).  Ево фотографија из моје шетњице .

Питам се, зашто морам да учим на сопственим грешкама? Да ли је то казна или награда? Имам утисак да само мене Бог искушава да све осетим на својој кожи, да све доживим аутентично, како бих схватила право стање ствари. Морала сам да срљам из лоших веза у опет лоше везе, морала сам да проживљавам јако неквалитетне и стресне ситуације у тим везама, да умирем од страха када се приближава датум испита на факултету, да се избезумим на сваком испиту... И када би се у већини случајева ти испити завршавали успешно, ретко када бих себи допустила да се томе радујем, већ би ме поново хватала паника за  обавезе које би ме чекале у будућности. Била сам склона да се плашим далеко унапред. И када сам дипломирала, нисам желела да се тај, сада схватам , велики успех прослави нити обележи на било какав начин. Нисам дозволила мојима да присуствују додели дипломе. Била сам једина особа која је на дан мог дипломирања, била без иједне блиске особе, све је то протекло без икакве прославе и радовања. Када сам се тог дана вратила у свој празан, изнајмљени стан,  ништа паметније нисам умела да урадим него да плачем. Да, да! И то не од среће, већ опет из страха због неизвесности  шта ће ме сада чекати када се вратим кући, код родитеља и невеликог броја пријатеља. 

Сада ми пада на памет да моји нису узели за сходно ни да направе један ручак и позову неке блиске пријатеље, рођаке како би се објавио тај мој успех. Хоћу да кажем да се мој успех није прославио, да је тотално незапажено прошао и то тада мени није сметало. Сада ми смета! Нисам поштовала себе и своје успехе. Допуштала сам да упадам у неважне авантуре са безвезним типовима. Упадала сам из везе у везу које су биле тотални промашаји, а ја и за време и после њих била сам емотивно незадовољена, несрећна, неиспуњена. Паралелно са емотивним посрнућем, трудила сам се свим силама да убедим себе у то да су емотивне везе неважне, да су мушкарци лоши и зли. И без обзира на све то, ја сам остајала у тим лошим везама. Ко зна зашто? Ваљда ме је било страх да останем сама, ваљда сам веровала да нећу успети да нађем бољег ( увек сам била свесна свог атрактивног физичког изгледа, али то није могло да заустави психичку блокаду ниског самопоуздања) и тако из једне везе у другу .  А време пролази. Стигла сам до 26. -те године живота када сам упала у грозну везу у којој сам две године била тотално несрећна и у којој сам апсолутно изгубила себе. И када се та агонија, хвала Богу, најзад завршила, остала сам сама, без пријатеља, без планова, без игде икога. Онда следи следећи ниво у мом животу који је изгледао много боље, али опет није довео до одсуства осећаја страха, несреће, неиспуњености, нерасположења које ме је увек у сваком облику пратило и које је једног дана довело до тога да се озбиљно разболим. 

Смета ми што су се само невоље и проблеми узимали у обзир и одвлачили ми максималну пажњу. Што су сав труд и муке били заборављани када би се крајњи циљ остварио, а тај циљ би се узимао здраво за готово. Да, здраво за готово, а све муке, стресови, непроспаване ноћи који би допринели том успеху су били истог часа заборављани, док ја нисам осећала задовољство и срећу, ни ништа позитивно и лепо. То ми тада није сметало, јер сам била слепа, ТОТАЛНО СЛЕПА! Нисам ценила своје успехе, своју лепоту, своју позитивност, доброту, смисао за морал... Нисам то ценила, јер нисам поседовала оно најбитније, а то је самопоуздање.  

Не чуди ме да ми се ово десило, с обзиром на то кроз какве сам све стресове прошла. Ово је прекретница. Овим бришем прошлост и крећем у будућност у којој ћу бити отворенија и директнија у свему. Ово је прекретница. Ово ће бити нови почетак, после овога ћу бити нова ја. Верујем у себе и своју храброст, верујем да ћу срушити све старо и полураспаднуто, да ћу неред после тог рушења почистити и да ћу саградити на старом, некада руинираном месту, нови, светлији, лепши живот пун самопоуздања и сигурности.

Боже, буди уз мене као што си увек и био у тешким тренуцима. И после свих лоших ствари , хвала ти што си ме  извео на прави пут и што сам захваљујући тим, некада лошим стварим, постала јака, издржљива особа, која сада може и ово да поднесе.

Данас имам заказану масажу која ми је преко потребна. И раније ми је била потребна, али сам била веома строга према себи, па нисам успевала да то приуштим. Стално ми је нешто друго било прече, новац ми је нестајао муњевитом брзином. Имала сам гомилу прохтева и сви заједно су били веома скупи. Сада ми скоро ништа није потербно, осим лечења. Када бих морала са својом минијатурном платом коју не добијам на време и коју ми исплаћује здравствени фонд да се лечим, ништа не бих урадила. Лечење, овако дуго, компликовано и тешко, поред тога што ме исцрпљује физички и психички, је и веома скупо. Иако имам здравствену књижицу и наводно загарантовано бесплатно лечење, милион ствари морам да платим- од лекова и инјекција које морам да користим, а које не покрива здравствено и социјално осигурање, а цифре нису нимало мале. Затим, прегледи и снимања које обављам у приватним клиникама и које такође плаћам.  А ту је и превоз до Београда, где не идем баш тако ретко. И наравно, сви се ми приклањамо, поред званичне медицине и алтенативној, па су ту још разни суплементи, додаци, чајеви, травке...

Дакле, са мојом  нередовном платицом само бих могла да чекам да умрем. А ту су и подмићивања доктора. То се мора. Значи, потпуну финансијску помоћ добијам од родитеља и уже фамилије. Држава нам ретко кад излази у сусрет. 

Чујем да ће по новом закону који треба да се изгласа, плата на боловању бити уместо садашњих 65 посто,  58 посто.  Не видим логику. Како ће људи који морају да се лече дуго, као ја, успети да исфинансирају то лечење? Ја јесам смањила прохтеве у смислу да не трошим новац на изласке, на шминку, фризуру (немам висе косе) и гардеробу, чак и што се хране тиче- углавном конзумирам воће и поврће. Али, сам процес лечења је скуп. Особље, доктори, медицинске сестре у мањим здравственим установама као што је Пожаревац су нељубазни, несаосећајни, вичу на пацијенте. Имала сам и имаћу и даље веома лоше искуство са њима. Ова држава је пукла! Неорганизована је и нехумана према својим грађанима, а то се огледа пре свега у здравственом систему који почива на корупцији, небриги, нехуманости према пацијентима са овако тешком дијагнозом. 

Одавде, ко је могао, побегао је и спасао се. А ко је остао да се боти са гомилом проблема, бориће се целог живота. Свака част нама који смо ту! 

Никада више неће бити исто. А и не треба да буде. У мојој прошлости било је толико лоших дoгађаја који су ме потрeсали до максимума, а ипак сам, упркос толиким притисцима, негативној енергији, злонамерним људима, успевала да се држим. Остајала сам и даље веома лепа, дружељубива, љубазна према свима… Често сма се питала- како ли је могуће да сам после толико стресова и веома лоших искустава у животу, и даље читава и нормална. Али, то је била маска. Да, јесам била увек насмејана (али неискрено), јесам била лепа, запослена, излазила сам, дружила се, имала додатне активности… Али, била сам веома, веома несрећна, неиспуњена, константно под стресом, несигурна у себе, без трунке самопоуздања.

Моја душа је вапила за помоћи. Осећала сам да ми је помоћ јако потребна, као кисеоник, као вода, као Сунце… Све у свему, нагомилани стресови, неквалитетан и тежак живот који је био прожет честим несрећама  и незадовољствима, којима је допринело веома ниско самопоуздање и непоштовање себе… Све то је допринело томе да добијем тумор на дојци у 31.-ој години живота.

С обзиром на то да моје лечење неће бити тако једноставно, а ни брзо, овога пута сам, хтела не хтела, приморана да одбацим све лоше из прошлости, да почнем да волим, поштујем и мазим саму себе, да почнем да се храним здраво и онако како сам одувек и желела- без меса, без пржења, без нездравих прерађевина. Да почнем да упражњавам шетње по природи и физичке активности какве мени одговарају. Да кренем да редовне масаже, да купим себи шта желим. Да не морам да будем насмејана и љубазна према сваком кретену. Да слободно могу да не обраћам пажњу на небитне људе, да чак могу себи да допустим да се појединима и не јавим на улици. Да никад више себи не дозволим тај луксуз да се нервирам због безначајних људи, појава и догађаја. Од сад ћу ја бити на првом месту – ја и моје потребе и биће онако како мени прија , а никако другима.
Знам да је страх најгора кочница.Суочићу се са страхом,јер желим да победим ову болест и желим да из овог искуства (које је можда и добро) извучем поуке, да коначно почнем да ценим сопсвени живот. Раније сам допустила себи да се трошим, пре свега емотивно. Допустила сам да се узнемирим за сваку ситницу. Сваки поглед сам осећала на себи, сваки шапат, сваки коментар и све то тумачила како људи на мене гледају лоше, док нисам схватила да то није битно, најпре само теоријски, а сада већ и потпуно. Заиста није битно шта други људи мисле, шта нам замерају, ако нас оговарају! Томе не треба придавати значај. Треба живети свој живот и не обазирати се на друге љубоморне погледе и коментаре.

Сада сам тек на почетку тог великог открића, те целовите спознаје  и заиста ћу имати довољно времена да такво размишљање постане саставни део мог бића.

Надам се да ћу после овог дугог, болног и застрашујућег искуства постати друга личност која ће се фокусирати на себе и своје потребе.