Пробудила сам се јутрос нешто раније, око 5 и нешто, али сам покушала да одспавам још малчице. Додуше није ми ишло, само сам се окретала с једне на другу старну бока.
Овог јутра ићи ћу са мајком и бабом у један манастир где ће ми читати молитву за здравље. Ја нисам баш неки љубитељ цркава и иде ми на живце што су сад одједном сви постали верници, али то тако иде. С друге стране, прија ми мир цркве или манастира и то што су углавном смештени негде у природи, даље од насељених места и што нема гужве нити превише народа. Гужва и врева ми сметају. Одувек ми је то и сметало. Нисам никад налазила задовољство у огромној гужви, у препуним кафићима, у пуном граду људи. То ми је одувек набијало нервозу и негативну енергију. Али, да бих се прилагодила друштву које је већином било одушевљено гомилом око себе, морала сам и ја да глумим да ми се сав тај вашар допада.
Тотални несклад између мог правог ја, својих правих жеља и потреба и мог сталног прилагођавања другима и жеље да им удовољим како бих била прихваћена. Грчевито сам желела да будем прихваћена, константно сам осећала тескобу, страх, осећала сам се неподесно, неприхваћено у друштву, осећала да ме људи мрзе, да мисле да сам глупа, неодговорна, да не радим свој посао како треба, без обзира што сам се максимално трудила, мучила и давала све од себе. Дакле, тотални осећај несамопоуздања који је избијао из сваке моје ћелије, из сваке поре.
Зато је можда и добро што сада посећујем мирнија места као што је мир манастирских зидина, које су окружене шумама настањеним веверицама, цвркутом птица. Опушта ме шутање јесењег лишћа. Тек у таквом окружењу могу да се опустим и удахнем пуним плућима.
