Тренутно сам између хемотерапија, за седам дана треба да примим следећу. Пошто сам последњу примила пре три недеље, опоравила сам се скоро потпуно и одлично се осећам. Такође сам променила и доктора и здравствену установу и осећам се много сигурније и задовољније, па сам  одлучила да ту своју растерећеност и прославим. После три месеца кулирања, уживања у миру, шетњама по природи (које и даље упражњавам), решила сам да још више унапредим свој друштвени живот тако што ћу да се скоцкам, нашминкам и изађем у град, али овог пута на места каква мени одговарају и само са одабраним, мени пријатним друштвом. Осећам да се полако враћам старом начину живота, али на квалитетнији и конфорнији начин. Наравно да сада не пијем алкохол, не пушим, чак и људи са којима изађем не пуше у мом друштву. Имам задивљујући круг људи, не неки претеран број, већ таман како треба. Имам и неке нове људе у свом животу, док има и оних који ми се више уопште не јављају и који су били ту док је све било ружичасто,  док смо могли да излазимо, да се проводимо и пијанчимо. Сада, вероватно постоји ризик да ћу таквим људима пренети рак и укварити леп и удобан живот неком ружном причом, па не налазе за сходно ни да ми се јаве. Али, срећа, па је таквих заиста мало, а ако ничему другом, бар је ово моје време страдања допринело да схватим ко су они који треба да су ту. 

Има и оних који се превише намећу. пречесто зову, преносе превише информација из спољног света, мени непотребног, па ми емитују негативну енергију, те сам на неко време морала и таквих да се отарасим. 

Трудим се да од сад, пре свега поштујем себе и  своје потребе, а оним људима којима је до мене стало ће то и испоштовати. 

Знам да ме после овог времена страдања чекају бољи и лепши дани, тако да нећу да се жалим што је школа морала да буде тако тешка. Добро да је дошла у каквом год да је облику. Не жалим се. Морало је нешто да ме научи памети да коначно почнем да ценим свој живот и да почнем да волим себе. Хвала ти Боже, што си ме ухватио за рамена и протресао довољно сурово да се дозовем памети и довољно благо што ћеш ми омогућити да се наоружам стрпљењем, позитивном енергијом, љубављу према свом бићу, да прихватим љубав и поштовање  заиста битних људи и да кренем у борбу са опаком, али победивом сподобом која ми  се неприметно увукла у биће и која ће ускоро нити поражена.