Пробудила сам се јутрос нешто раније, око 5 и нешто, али сам покушала да одспавам још малчице. Додуше није ми ишло, само сам се окретала с једне на другу старну бока.
Овог јутра ићи ћу са мајком и бабом у један манастир где ће ми читати молитву за здравље. Ја нисам баш неки љубитељ цркава и иде ми на живце што су сад одједном сви постали верници, али то тако иде. С друге стране, прија ми мир цркве или манастира и то што су углавном смештени негде у природи, даље од насељених места и што нема гужве нити превише народа. Гужва и врева ми сметају. Одувек ми је то и сметало. Нисам никад налазила задовољство у огромној гужви, у препуним кафићима, у пуном граду људи. То ми је одувек набијало нервозу и негативну енергију. Али, да бих се прилагодила друштву које је већином било одушевљено гомилом око себе, морала сам и ја да глумим да ми се сав тај вашар допада.
Тотални несклад између мог правог ја, својих правих жеља и потреба и мог сталног прилагођавања другима и жеље да им удовољим како бих била прихваћена. Грчевито сам желела да будем прихваћена, константно сам осећала тескобу, страх, осећала сам се неподесно, неприхваћено у друштву, осећала да ме људи мрзе, да мисле да сам глупа, неодговорна, да не радим свој посао како треба, без обзира што сам се максимално трудила, мучила и давала све од себе. Дакле, тотални осећај несамопоуздања који је избијао из сваке моје ћелије, из сваке поре.
Зато је можда и добро што сада посећујем мирнија места као што је мир манастирских зидина, које су окружене шумама настањеним веверицама, цвркутом птица. Опушта ме шутање јесењег лишћа. Тек у таквом окружењу могу да се опустим и удахнем пуним плућима.
“Ако победа не дође сада, доћи ће следећи, а ако не дође ни следећи, доћи ће касније. Није најгоре пасти, већ је најгоре не устати. Поражен је само онај ко одустане. Сви други су победници.” – Пауло Коељо
Ја сам победник! Борим се и борићу се свим силама да из овог проблема изађем непоражена, неоштећена, као боља особа, да извучем поуке, да схватим да сам до сад грешила, баш зато, јер сам грешила према себи. Дата ми је животна лекција која је морала да се појави и научи ме памети да живот не узимам здраво за готово, да се не стресирам за сваку глупост, да небитне људе не примећујем, а још мање да се око њих нервирам. И са новим сазнањем сам кренула у спровођење тих идеја одмах и сад!
Чврсто верујем да ће све бити у реду и радујем се што ћу захваљујући овој лекцији постати много боља особа и што ћу живети на много квалитетнији и удобнији начин почевши од овог тренутка.
Један од начина да се изборим са проблемима је шетња по природи и медитација. Кад год ми временски услови дозвољавају, одем у шетњу која ме максимално опушта. Придружују ми се другарице, дечко, а често и мама која од кад иде у шетње са мном више нема болове у леђима као раније :). Ево фотографија из моје шетњице .
Питам се, зашто морам да учим на сопственим грешкама? Да ли је то казна или награда? Имам утисак да само мене Бог искушава да све осетим на својој кожи, да све доживим аутентично, како бих схватила право стање ствари. Морала сам да срљам из лоших веза у опет лоше везе, морала сам да проживљавам јако неквалитетне и стресне ситуације у тим везама, да умирем од страха када се приближава датум испита на факултету, да се избезумим на сваком испиту... И када би се у већини случајева ти испити завршавали успешно, ретко када бих себи допустила да се томе радујем, већ би ме поново хватала паника за обавезе које би ме чекале у будућности. Била сам склона да се плашим далеко унапред. И када сам дипломирала, нисам желела да се тај, сада схватам , велики успех прослави нити обележи на било какав начин. Нисам дозволила мојима да присуствују додели дипломе. Била сам једина особа која је на дан мог дипломирања, била без иједне блиске особе, све је то протекло без икакве прославе и радовања. Када сам се тог дана вратила у свој празан, изнајмљени стан, ништа паметније нисам умела да урадим него да плачем. Да, да! И то не од среће, већ опет из страха због неизвесности шта ће ме сада чекати када се вратим кући, код родитеља и невеликог броја пријатеља.
Сада ми пада на памет да моји нису узели за сходно ни да направе један ручак и позову неке блиске пријатеље, рођаке како би се објавио тај мој успех. Хоћу да кажем да се мој успех није прославио, да је тотално незапажено прошао и то тада мени није сметало. Сада ми смета! Нисам поштовала себе и своје успехе. Допуштала сам да упадам у неважне авантуре са безвезним типовима. Упадала сам из везе у везу које су биле тотални промашаји, а ја и за време и после њих била сам емотивно незадовољена, несрећна, неиспуњена. Паралелно са емотивним посрнућем, трудила сам се свим силама да убедим себе у то да су емотивне везе неважне, да су мушкарци лоши и зли. И без обзира на све то, ја сам остајала у тим лошим везама. Ко зна зашто? Ваљда ме је било страх да останем сама, ваљда сам веровала да нећу успети да нађем бољег ( увек сам била свесна свог атрактивног физичког изгледа, али то није могло да заустави психичку блокаду ниског самопоуздања) и тако из једне везе у другу 
. А време пролази. Стигла сам до 26. -те године живота када сам упала у грозну везу у којој сам две године била тотално несрећна и у којој сам апсолутно изгубила себе. И када се та агонија, хвала Богу, најзад завршила, остала сам сама, без пријатеља, без планова, без игде икога. Онда следи следећи ниво у мом животу који је изгледао много боље, али опет није довео до одсуства осећаја страха, несреће, неиспуњености, нерасположења које ме је увек у сваком облику пратило и које је једног дана довело до тога да се озбиљно разболим.
Смета ми што су се само невоље и проблеми узимали у обзир и одвлачили ми максималну пажњу. Што су сав труд и муке били заборављани када би се крајњи циљ остварио, а тај циљ би се узимао здраво за готово. Да, здраво за готово, а све муке, стресови, непроспаване ноћи који би допринели том успеху су били истог часа заборављани, док ја нисам осећала задовољство и срећу, ни ништа позитивно и лепо. То ми тада није сметало, јер сам била слепа, ТОТАЛНО СЛЕПА! Нисам ценила своје успехе, своју лепоту, своју позитивност, доброту, смисао за морал... Нисам то ценила, јер нисам поседовала оно најбитније, а то је самопоуздање.
Не чуди ме да ми се ово десило, с обзиром на то кроз какве сам све стресове прошла. Ово је прекретница. Овим бришем прошлост и крећем у будућност у којој ћу бити отворенија и директнија у свему. Ово је прекретница. Ово ће бити нови почетак, после овога ћу бити нова ја. Верујем у себе и своју храброст, верујем да ћу срушити све старо и полураспаднуто, да ћу неред после тог рушења почистити и да ћу саградити на старом, некада руинираном месту, нови, светлији, лепши живот пун самопоуздања и сигурности.
Боже, буди уз мене као што си увек и био у тешким тренуцима. И после свих лоших ствари , хвала ти што си ме извео на прави пут и што сам захваљујући тим, некада лошим стварим, постала јака, издржљива особа, која сада може и ово да поднесе.
