Тренутно сам између хемотерапија, за седам дана треба да примим следећу. Пошто сам последњу примила пре три недеље, опоравила сам се скоро потпуно и одлично се осећам. Такође сам променила и доктора и здравствену установу и осећам се много сигурније и задовољније, па сам одлучила да ту своју растерећеност и прославим. После три месеца кулирања, уживања у миру, шетњама по природи (које и даље упражњавам), решила сам да још више унапредим свој друштвени живот тако што ћу да се скоцкам, нашминкам и изађем у град, али овог пута на места каква мени одговарају и само са одабраним, мени пријатним друштвом. Осећам да се полако враћам старом начину живота, али на квалитетнији и конфорнији начин. Наравно да сада не пијем алкохол, не пушим, чак и људи са којима изађем не пуше у мом друштву. Имам задивљујући круг људи, не неки претеран број, већ таман како треба. Имам и неке нове људе у свом животу, док има и оних који ми се више уопште не јављају и који су били ту док је све било ружичасто, док смо могли да излазимо, да се проводимо и пијанчимо. Сада, вероватно постоји ризик да ћу таквим људима пренети рак и укварити леп и удобан живот неком ружном причом, па не налазе за сходно ни да ми се јаве. Али, срећа, па је таквих заиста мало, а ако ничему другом, бар је ово моје време страдања допринело да схватим ко су они који треба да су ту.
Има и оних који се превише намећу. пречесто зову, преносе превише информација из спољног света, мени непотребног, па ми емитују негативну енергију, те сам на неко време морала и таквих да се отарасим.
Трудим се да од сад, пре свега поштујем себе и своје потребе, а оним људима којима је до мене стало ће то и испоштовати.
Знам да ме после овог времена страдања чекају бољи и лепши дани, тако да нећу да се жалим што је школа морала да буде тако тешка. Добро да је дошла у каквом год да је облику. Не жалим се. Морало је нешто да ме научи памети да коначно почнем да ценим свој живот и да почнем да волим себе. Хвала ти Боже, што си ме ухватио за рамена и протресао довољно сурово да се дозовем памети и довољно благо што ћеш ми омогућити да се наоружам стрпљењем, позитивном енергијом, љубављу према свом бићу, да прихватим љубав и поштовање заиста битних људи и да кренем у борбу са опаком, али победивом сподобом која ми се неприметно увукла у биће и која ће ускоро нити поражена.
Пре неколико дана сам имала напоран дан, а опет и некако занимљив и леп. Била сам у једном манастиру. Озбиљан манастир, озбиљни калуђери, веома озбиљан свештеник. Литургија је дуго трајала, иако нисмо стигли на време. И молитва за здравље је дуго, дуго трајала. Било је доста људи у цркви и сви су држали у руци свећу како би им свештеник очитао молитву за здравље. Људи су морали да сести у круг и рећи своје име свештенику како би их споненуо у молитви. Ја нисам хтела да седнем, јер ми је било непријатно да поред онолико старијих људи који стоје, ја седим. На крају се испоставило да су сви који желе да им се чита та молитва, морали да седну у круг, па ми је на крају свештеник уступио столицу. Испоставило се да је упућен у мој случај, јер га је свештеник из наше парохије већ обавестио о мени.
Иначе, критеријуми за уписивање на његово папирче су били јако строги. Морало се постити читав пост, за који ја искрено немам појма који је, али због мог новог начина исхране, ја ипак постим и такође ко живи у браку,а није венчан у цркви, исто нема права на молитву за здравље.
Дуго је трајало, веома дуго, али ипак се завршило и ја сам се осетила некако лагано, пријатно, растерећено...
Читава та прича око поста, поштовања божијих заповести, о љубави према ближњима, посети цркава...иако делује да нема смисла, изгледа да итекако има.
Не постоји џаба веровање да ћемо уколико поштујемо све постове (на воду!) по црквеном календару бити поштеђени од болести и свих зала, баш зато што на тај начин прочишћавамо свој организам и не дозвољавамо да уносимо отрове којима смо свакодневно изложени и који нам постепено уништавају здравље, доводе до тога да се гојимо, да преверемено старимо... Некада су наше баке и деке свакодневно ишли по планинама, чували овце, хранили се воћем и поврћем које су сами произвели, без прскања, млели пшеницу у воденицама и месили проју и хлеб од целог зрна, користили само 100 посто здрава, тј. органска јаја, млеко, сир, а месо, бели хлеб и слаткише су могли да пробају само празницима. Није било хемикалија нити било каквих отрова ни у смислу купки, шампона, дезодоранса, што такође у данашње време представља још једну опасност од болести.
Дакле, треба се дивити људима који поштују Божије законе, који посте, иду у цркве, који су посвећени миру, тишини и који у том миру налазе склад душе. Не треба их називати никаквим фанатицима. Када би смо се сви ми с времена на време окренули таквом начину живота, неко из верских, а неко из здравствених разлога, на свету би било мање зла, љубоморе, зависти, оговарања, болести...
Хајде да размислимо само мало. Шта нам разни нутрицинисти, тренери, доктори, психолози препоручују да бисмо били здрави? Редовна физичка активност, здрава исхрана базирана пре свега на воћу и поврћу, што мање стреса, дружење, позитивна енергија, осмех... па све то нам и вера налаже у смислу поста, а ако постимо мање смо агресивни, нервозни, болесни, (јер животиња у моменту клања доживљава стрес и адреналин који се том приликом ствара услед страха и остаје у месу, па су људи који једу месо агресивнији, нервознији, болеснији...). Такође, чим смо мање агресивни и бесни, постајемо пријатнији, љубазнији, добронамернији према другим бићима, па самим тим доживљавамо и мање стреса. Пошто се већина манастира налазе негде у природи, поред реке, у шуми, сама шетња и удисање чистог ваздуха може се тумачити као нека врста опуштајуће физичке активности, тако да смо тиме задовољили већину аспекта здравог и испуњеног живота.
